Želja njihove petogodišnje ćerke Jane da se ponovo uoči Božića na snijegu igra sa svojom majkom nije ispunjena. Zato je tu tata Zoran, da bude i otac i majka, da sprema božićno slavlje, da se igra sa ćerkom, da je hrani, uspavljuje, ali i odgovara na pitanja, koja se uglavnom svode na jedno: “Kada će se mama pojaviti na vratima sa poklonima u rukama i osmehom na licu?”.
– Bili smo napolju, igrali se dok je sneg padao. Odjednom se Jana obratila mojoj majci: “Bako, ja sam ovde sa mamom pravila Sneška“. Ćutao sam i pogledao u majku, a Jana je nastavila da se igra. Nisam mogao da verujem čega se sve ona seća – ispričao je Zoran.
– Jana se seća našeg poslednjeg Božića, koji smo proveli kao hrišćanska porodica. Jelena je bila tako srećna i zadovoljna. Sve je činila da našoj ćerki što bolje dočara Božić i običaje. Ni u najgorim snovima nisam sanjao da ću ovaj dočekati bez nje. Ne znam šta da kažem Jani i kako da izbegnem neke odgovore – počinje priču Zoran za “Alo!” dok gleda u Jeleninu sliku na polici.
Pored fotografije stoji Jelenina brojanica. Tu ju je spustila tog kobnog 2. aprila, kada je otišla na trčanje sa kojeg se nije vratila.
– Rekla mi je da joj smeta dok trči i, da je ne bi izgubila, stavila ju je na sto. Znate, teško je kada u sekundu ostanete bez nekoga koga volite. Otišlo je nas troje, a vratilo se nas dvoje. Jelena je želela da tamo trči i ja sam joj ispunio želju. Tog dana počeo je moj pakao. Zbog Jane sam još na nogama. Ne smem da se predam. Molim boga da što pre uhapse ubicu i da tako nađemo svoj mir – priča Zoran i dodaje da je tokom ovih devet mjeseci svoje spasenje pronalazio u vjeri i molitvi.
– Jana ide u vrtić, gde do sada bogu hvala, nije doživela nijednu neprijatnost. Deca je vole, a vaspitačica nam dosta pomaže. Biće teško kada pođe u školu i kada joj neko od starije dece, pod uticajem roditelja, možda kaže nešto o smrti majke – zabrinut je Zoran.
Uoči Božića pokušava da sve uradi onako kako bi i Jelena uradila. Želi da Jana nijednog trenutka ne bude tužna zbog majke koja neće biti pored nje. Za česnicu je zadužena Zoranova majka Zorica, a on će unijeti badnjak u kuću.
– Sada ćemo sve morati bez Jelene. Teško mi je zbog Jane, ali i zbog sebe samog, jer otkad je Jelena ubijena, pola mene nema. Jana me je već pitala: “Zašto na Badnje veče idemo bez mame u crkvu, kada se i ona radovala paljenju badnjaka?”. Ni sam ne znam kako sam izbegao pravi odgovor. Janina sreća je iznad svega. Svega se ona seća, pametnica je velika. Da je sa mamom po kući rasturala slamu, da je tražila sitne poklone, da je jela posnu hranu… Da je za Božić mama sve činila da joj osmeh ne padne sa lica, a danas je nema među nama – govori Zoran dok mu se pogled gubi u sobi u kojoj ga svaka stvar podsjeća na Jelenu.
Kao i prošle godine kada su bili svi zajedno, Zoran je uzeo Janu za ruku i poveo ju je u crkvu u Borči. Da zapale svijeću za zdravlje i napredak. Da se pomole i Badnje veče i Božić dočekaju u miru. Otac ju je podigao da poljubi ikonu, nakon čega je bezbrižno trčkala po crkvenom dvorištu, dok je on palio svijeću za pokoj duše njenoj majci.
Za kraj, Zoran kaže da ima samo jednu želju – da Jana bude zdrava i srećna, a da se nada da će do sljedećeg Božića čovjeka koji je ubio ženu njegovog života i koji ih je zauvijek razdvojio moći da pogleda u oči.
