Vesna je toliko voljela scenu da nikada nije željela da ode u penziju. Kada je za kratko vrijeme izgubila muža i oba roditelja, nije mogla da gleda kako se ljudi smiju.
“U vrijeme bombardovanja Živko je iščilio. Osjetila sam ogroman bol, preveliku tugu. Jedan sin otišao je da se monaši. Rekao je: “Meni su svi bedemi srušeni”. Ostala sam da zurim u zid, pala u depresiju. Nekada smo bili velika, vedra, složna i mnogoradna porodica… Nisam mogla da igram, zatražila sam penziju. Posao komičara je da daruje radost ljudima, a ja nisam više imala radosti. Penzija – sedam hiljada dinara. Bili smo gladni. Mislila sam da sam zbog toga potpuno izgubila memoriju. Jedna milosrdna šefica u samousluzi u blizini kuće godinama nam je hranu davala na kredit, voljela je Živkove filmove. Još je bio živ. Sjećam se da sam jednom dobila neki novac, i mogla da biram da li da odem na pijacu ili njoj vratim dio duga. Odem, ipak, na pijacu. Iz kese mi je virio mladi luk i ja sam kružila po cijelom kvartu da me ona ne bi vidjela. Ispričam Živku, a on mi kaže: Odigraj to na sceni. I to je život”, ispričala je prije pet godina za “Novosti“…
