Njegova žena se odselila početkom avgusta jer je uspela da pronađe posao u bolnici u Nemačkoj, a sada Mario s decom kreće za njom, iako u Hrvatskoj ima siguran posao.
Objasnio je zašto se odlučio na ovakav potez.
“Supruga je završila medicinu i specijalizaciju i očekivala je da neće biti problema da pronađe posao u svom mestu ili Splitu. Bili smo optimisti sve dok nismo shvatili da ovde za nju nema mesta. Jedne subote smo seli, uzeli papir, olovku i digitron i izračunali prednosti života u Hrvatskoj i u inostranstvu. Računica je jasno pokazala da ovde ne možemo da ostvarimo šta želimo, a to je pristojan građanski život”, počinje svoju priču Mario.
Njegova žena se posle specijalizacije prijavila na 23 konkursa u Hrvatskoj – odgovore je dobila samo na dva, a odgovori su bili negativni. Tada su, kaže, shvatili da bez rođačko-političkih veza posao neće naći.
“Iz godine u godinu jedno te isto, ‘isplivaš’ dva meseca i onda treći opet potoneš, pa je nemoguće da se izađe iz tog začaranog kruga. Znamo mi da i u Nemačkoj ljudi podižu kredite za svoje životne potrebe, ali kamatne stope su daleko niže i plate daleko više od ovih u Hrvatskoj”, priča Mario.
Smeta mu što se u Hrvatskoj ne cene ni ljudi ni rad, što se ne prepoznaju kvalitetni ljudi koji mogu i žele da daju doprinos zajednici.
“Ovde stalno moraš da budeš ‘nečiji’. Zar moram da budem nečiji da bih pronašao posao i živeo kao čovek?! Ovde se sve deli i gleda kroz podelu ‘naši i vaši’, ne gleda se kvalitet, a meni je toga dosta”, kaže.
Ispričao je i zanimljivu anegdotu svoje supruge koja se već odselila u Nemačku.
Samo sedam dana nakon što je došla u svoj novi nemački dom, stigao joj je poziv od načelnika opštine na nedeljno druženje, na kome su doseljenicima prezentovali na koji način mogu da se uključe u zajednicu i kako i gde mogu da volontiraju. Pored svega, zahvalili su joj što se doselila baš u njihovo mesto i što će tu plaćati porez.
“Tako nešto u Hrvatskoj je nezamislivo”, kazao je.
