Uskršnji praznici u domu porodice Vuksanović ovog proleća imaju jednu posebnu notu radosti: popularni Aca Lukas započeo je veliku balkansku turneju koncertom u Kombank areni 29. aprila. Iako to za njega nije ništa novo, čini se da je ovog puta dosta smireniji i organizovaniji nego ranije. Čak bi se reklo da je njegova supruga Sonja oko svega toga pod većom pozitivnom tenzijom nego on. Aca sipa piće i dok čeka fotografisanje, svira na svom belom elektronskom klaviru u dnevnoj sobi. Repertoar je neočekivan: njegovi prsti proizvode poznate tonove besmrtnog hita grupe Led Zeppelin Stairway to Heaven, a potom prelaze na Mocartov Turski marš. Raspoložen je za razgovor, priča viceve.
Story: Koncertom u Kombank areni počela je vaša regionalna turneja, pominjete da je velika iako, zapravo, nemate mnogo nastupa?
Aca: Meni je ovo velika turneja jer je reč o četiri impozantna koncerta, između kojih će, naravno, biti i manjih nastupa. Ali, ovo su četiri najveće hale koje postoje na ovom prostoru. Dvadeset devetog aprila je održan koncert u Kombank areni, ne znam koji po redu, deseti, jedanaesti, dvanaesti, nije važno. Radovao sam se kao da je prvi, uvek volim da pevam u svom gradu.
Story: Sonja, dok se Aca ovako ozbiljno sprema za koncerte, sigurno vam nije lako da organizujete porodični život?
Sonja: Najgore je onima u pozadini. Radujem se svakom prazniku i uvek to nekako obeležimo u kući. Međutim, ove godine zbog Acinih aktivnosti, nemismo baš imali prostora da to bude nešto spektakularno. Mi najviše trpimo, ali dobro. Nama je generalno teško da se okupimo zbog njegovog načina života, posebno zbog toga što su praznici udarni termini za rad. Ali, kad se to završi, onda ih obeležavamo. Kod nas je sve donekle drugačije i pomalo naopako, ali…
Story: Dosad ste s neverovatnom nonšalancijom pristupali koncertima, kao da se to radi svaki dan, ali sad se čini da ste celoj stvari prišli mnogo temeljnije?
Aca: U novembru punim 49 godina, a solistička karijera traje mi od 1995. Pre toga imao sam pet-šest godina rokerske, u bendu, što znači da sam mnogo godina prisutan na muzičkoj sceni. Prvi put sam se toliko angažovao jer sam konačno počeo da vodim brigu o karijeri, prema tome, tek ću sada postati popularan i zato – držite se svi. Ovo je šala, ali kod mene je uvek sve bilo stihija. Nikad nisam mogao da kažem sebi: Sada nećeš izlaziti iz kuće jer si zvezda. Ako sam rešio da odem u prodavnicu da kupim grisine, ništa me neće sprečiti da to i uradim. Ne znam, mislim da me možda zato ljudi i vole, ne umem da pravim proračunate korake. Nemam zašto da se dokazujem sebi, jer svi ti ljudi koji pokušavaju da budu zvezde, oni u stvari samo sebe ubeđuju u to. Prostor na kom mi živimo to ne dozvoljava, najpre zbog toga što je mali, siromašan, svi živimo na istom mestu i nema spratova, svi smo na istom. Ako pokušavaš da ljudima koji imaju manje od tebe dokažeš da si neka veličina, oni će te brzo prozreti i bićeš antizvezda. Drugo je u Americi, tamo se ne sreću. Ovde smo svi ravnopravni, nije bitno ko ima više a ko manje. Idem u istu samoposlugu kao svi drugi, ne mogu da budem drugačiji.
Story: Da li je taj temeljniji pristup znak nove životne faze?
Aca: To bi bilo pomalo degutantno reći, jer koliko sam puta počinjao novu fazu života? Nije o tome reč, već o normalnim stvarima koje ljudima dolaze s godinama. Nikad se neću promeniti, uvek ću biti isti, to je sigurno. Ali, to ne znači da će mi želje, prohtevi i zadovoljstva biti kao pre. Juče mi je prijala jedna stvar, danas druga. Ranije mi je bilo važno da što pre potrošim pare. Sad mi je zadovoljstvo da nešto steknem. Kako sam dobio tu želju? I to je, opet, neki splet okolnosti. Verovatno zato što sam upoznao ženu koja mi je to ulila, koju volim i s kojom mi je sad zadovoljstvo da vidim plodove svog rada. Ranije ih nisam gledao. A što se tiče menjanja, ja ne mogu da se promenim do kraja života, što znači još jedno sto godina sigurno.
Sonja: I ne treba da se menja. Niko od nas suštinski to ne treba da radi. Samo, ako ti je nešto prijalo pre deset godina, ne bi bilo normalno da ti i danas odgovara u istoj meri. Svako od nas dograđuje se s godinama, pa i on. Ubacio je neke segmente pa uživa u stvarima na koje ranije nije obraćao pažnju i očigledno je da mu to prija.
Story: Da li je bilo nekih padova u vašem životu posle kojih ste baš bili ponosni na sebe što ste ustali?
Aca: Slagao bih kad bih rekao da sam bio ponosan na sebe samo u tim situacijama. Moj život nije lep, stalno radim i grešim, padam i ustajem, ljudi me odobravaju i negiraju, ali ponosan sam na sve što sam do sada uradio, čak i kada je reč o najgorim stvarima. Ne dam na svoj život iako je u njemu bilo mnogo lošeg.
Story: A da li se dešavalo da se zapitate: Kako ću se sad iz ovoga izvući?
Aca: U životu ne postoje bezizlazne situacije. Najbolju rečenicu o tome čuo sam u zatvoru. Nije to bilo ništa strašno, tamo sam proveo četiri meseca, ali taj prvi dan proveden iza rešetaka predstavljao je najgori momenat u mom životu. Već sutradan bilo je nešto drugo… U prvom trenutku bio sam izuzetno besan, ljut i ogorčen, kao da nikad neću izaći na slobodu, imao sam utisak da mi se ceo svet srušio. Onda mi je prišao drugi zatvorenik i upitao me: Šta ti je, čoveče? Sve što se desi u životu, mora i da prođe. Setićeš se mene kad se budeš smejao ovim danima u zatvoru. I stvarno, već sledećeg dana počeo sam da se zezam s tim, a onda je sve prošlo. A tog prvog dana bio sam najbliže psihičkoj smrti. Potpuno sam se ugasio. Nisam mogao da verujem šta mi se dešava.
Story: Kad se pogleda u totalu, reklo bi se da ste čovek rođen sa viškom sreće?
Aca: Misliš na igre na sreću? Kad bih slučajno dobio sedmicu na lotu, oni bi odmah javili kako nešto mora da se plati milion evra. Šalim se, rođen sam pod srećnom zvezdom pošto volim svoj život. Iako se sigurno 365 dana u godini probudim i pomislim: Kog sam se đavola budio, 330 poželim da odem da bacim đubre i ne vratim se 11 godina. Ali, opet sam srećan. Ne postoji čovek koji ima više lepih nego ružnih dana, taj se nije rodio. I kad shvatiš da je to tako, onda si radostan. A ovi što su snuždeni kad im je nešto loše, ceo život su nesrećni. Desi se i meni da padam i kad to dođe, niko ne može da me pomeri, ali to se retko kad događa. A toliko sam puta bio u užasnim situacijama i evo, smejem se, zezam se, čovek bi pomislio da mi je sve potaman.
Story: S velikim koncertima zagazićete u leto, planirate li da nakon toga negde otputujete?
Sonja: Naravno, kao i dosad. Uvek odemo na letovanje, kao i na njegov radni odmor. Tu smo već dobro organizovani. To jest ja, jer neko i to mora da bude.
Story: Ipak, ovoga puta čini se da je mnogo veći tim angažovan oko organizacije koncerata?
Sonja: Da, spolja se čini da Aca nikad nije bio organizovaniji, a za to su možda najzaslužniji ljudi kojima se sada okružio. Zbog toga i pravi ovakvu balkansku turneju. Posao je digao na takav nivo da, prvi put u ovih deset godina, uživamo u pripremama za nastupe.
Aca: Imao sam više od hiljadu koncerata, ali ovo je prvi put da mi to radi velika kuća Sky Music, koja je alfa i omega na ovim prostorima kada je o tome reč.
Sonja: Sad se Aca bavi isključivo muzikom i svojom karijerom. Cela njegova priča podignuta je na najprofesionalniji mogući nivo.
Aca: Dobro, znači da sam dosad bio amater?
Story: Sonja, koliko ste vi uticali na to?
Sonja: Aca se bavi javnim i prilično obavezujućim poslom u koji je uključena cela porodica. Uvek svi zajedno pričamo o svemu i donosimo zaključke. Ovo je za nas idealna situacija jer on može više da se odmara, kvalitetnije da radi, kome to ne bi prijalo? Kao i svaka žena, borim se upravo za to,piše
Story: Kad smo prošli put razgovarali, bili ste na nekoj dijeti…
Sonja: Da, to je bilo posle putovanja u Dubai. Pa, evo, vidite ove sve jabuke i pomorandže, tu su, redovno ih nabavljamo, samo ih više ne konzumiramo tim intenzitetom.
Aca: Vidite gde stoje jabuke? E, pa preko puta je frižider. Jabuke stoje, a frižider se koristi. Imam utisak da sam čak i dioptriju dobio zbog tog slabog svetla u frižideru. Tu provodim celu noć. A doktori se hvataju za glavu kad mi vide rezultate, misle da je došlo do zabune.
Sonja: Neće grom u koprive.
